sastav: seobe

U zivotu svakog coveka postoji sadasnost i proslost, buducnost je neizvesna, za nekog postoji, a za nekog nece biti ispisana olovkom zivota. Zvuci surovo i cini nam se daleko.Sada mozda i jeste samo istorija, ali krenimo putem vremeplova i vratimo se 3 veka unazad. Pocetkom proleca, davne 1744 do 1775. godine, bilo je vreme “Seoba”. Sudbina srpskog naroda su bile seobe, uzrokovane pritiskom vojne sile i zulumima. To je garantovalo neizvesnu buducnost Srbije, ali ne i makar takvu buducnost bilo kog pojedinca. Njihova psihologija je bila isprepletana lomovima i traumama. U romanu "Seobe" dominantna su tri lika: Vuk Isakovič, gospoža Dafina i Aranđel Isakovič.U svakom od njih cuci alter ego, u senci savrsena silueta plodova njihove maste.

Vuka Isakovica pisac slika kao fizički izmorenog i propalog, birajući jezik kojim bi ukazao na njegovu spoljšnju neuglednost. On je u proslosti bio gubitnik, trgovac u pokusaju.  Cesto se odavao alkoholu i kavgama iz kojih ga je vadio mladji brat, odnoseci se prema njemu kao da je stariji. Aranđel je bio potpuni kontrast Vuka Isakovica. Moglo bi se reci pobednik, dobar trgovac, bogat i ne shvata ljude koji zele seobe. Medjutim, proslost i sadasnjost postaju dve krajnosti za bracu. U sadasnjosti Vuk je suprotnost onog nekadasnjeg Vuka. On je sada snazan, avanturistickog duha i optimista u nadi da se nesto moze promeniti u njegovom zivotu i u sudbini njegovog tragicnog naroda.Njegova tragika jeste u tome sto oн одлази на далеке фронтове не знајући где иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Vuk cesto ramislja o besmislici ratovanja, ali je vojnik u dusi. Voleo je konje i sablje.Njega i ne muce licni problemi, kao Aranjdela, vec problem naroda. On полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, ali sad ima porodicu, muz je i otac. Seobe naroda, nemashtina i tezak zivot otudjili su ga od njegove porodice. Kroz ceo roman provlachi se Vukova nostalgija za srecom  i slepo traganje za tim boljim zivotom, kao da su svi ziveli za jedan trenutak tog zivota po volji i po zelji, prihvatajuci svaki izazov koji im se pruzi pa i po cenu svog tragichnog zavrshtka. Zeli da zna da mu je porodica na sigurnom i zbog toga svoju zenu i dve kcerke ostavlja kod svog brata, na „sigurno“.
„U tu kuću bratovljevu sklonio je bio Vuk Isakovič ženu i dve svoje devojčice, koje su dovezli u kolima, punim zubuna, ćurdija, ćilimova, srme, bisernih igala i srebrnih dugmadi, kroz plač čitave gomile žena i omatorelih slugu.“

Vuk nije ni slutio da bi to imalo posledice na buducnost. Samo je zeleo da zna da je njegova porodica na sigurnom. Aranđel mu je bio jedini izlaz. Uprkos novcu i mogućnosti da kupi sve što želi, Aranđel je nosio u sebi osjećaj da je pust i prazan. Bio je bez žene, bez ljubavi i u sebi je nosio osjećaj nezadovoljstva i praznine.Iako nikada nije zavideo bratu niti shvatao njegove ciljeve, zeleo je njegovu zenu vise od svega. Da li je Dafina patila shto joj je muz otishao pokushavajuci svim silama da spasi svoju porodicu, da bi na kraju, kada je nashla neznost i ljubav svoga devera, morala da se razboli i umre? Da je Vuk bio tu  prichala bi mu svoje patnje. Ovako je svoju tajnu odnela zauvek sa sobom.Poslije smrti gđe Dafine i bratovljevog povratka iz rata, izgubljen u stidu, Arandjel je zakoračio u još veću prazninu, u novi beskrajni krug, ali bez zvijezde u njemu.Vuk je i dalje sanjao o svom beskrajnom plavom krugu. Trazio je svoju zvezdu. Nije je nasao. Njagova zvezda se ugasila.

 „Nema smrti, ima seoba“, rekao bi Crnjanski,ali zar seobe nisu sinonim za smrt. Da nije bilo seoba, nebi bilo milion poginulih ljudi, a mozda bi i gospoza Dafina i Vuk sada ziveli srecno, daleko od ociju svog devera i brata, Arandjela Isakovica.